Medicina kao desna ruka prirode
Savremena medicina u ginekologiji i akušerstvu raspolaže moćnim dijagnostičkim metodama kojima se sa visokim procentom sigurnosti može proceniti da li se individualna trudnoća može završiti prirodnim porođajem. Nemediciran, fiziološki porođaj za ženu je najbezbolniji i psihološki najpovoljniji, kaže dr Vladimir Vajs, ginekolog akušer u Opštoj bolnici Bel Medic
Trudnoća i porođaj danas bi mogli da budu optimalna kombinacija jednog sasvim prirodnog (fiziološkog) procesa i sigurnosti koju pruža savremena medicina za slučaj da dolazak bebe na svet ne teče onako kako je priroda odredila. Dr Vladimir Vajs, ginekolog akušer beogradske Opšte bolnice Bel Medic, kaže da oko 80 odsto žena iznese trudnoću koja može da se završi prirodnim fiziološkim porođajem dok se patološke trudnoće, koje zahtevaju medicinsku pomoć, javljaju u samo 20 odsto slučajeva. Incidenca carskih rezova je, međutim, u pojedinim zemljama u svetu čak 50 do 70 odsto, što je velika nesrazmera. Prema dr Vajsu, razlog za to je neadekvatan odnos prema trudnoći i porođaju, i uvrežen stav da treba da ih „vodi“ akušer a ne priroda. Dr Vajs, naprotiv, smatra da je praćenje trudnoće i porođaja bez nepotrebnog ili suvišnog uplitanja vrhunac profesionalnog akušerskog umeća.
Znanje i mogućnosti
„Najbolji akušeri su oni koji, zahvaljujući suverenom vladanju stručnim znanjem, znaju kad su potrebni a kad nisu potrebni“, kaže ovaj zagovornik prirodnog (fiziološkog), nemediciranog porođaja. Dr Vajs je bio jedan od vodećih realizatora pilot projekta za takozvani nemedicirani porođaj koji je, po uzoru na neka italijanska iskustva, svojevremeno sproveden i u porodilištu u Pančevu. To je porođaj koji se potpuno prepušta prirodi ukoliko praćenje trudnoće pokaže da je to sasvim bezbedno po majku i bebu. Ne izaziva se niti ubrzava medikamentima ili akušerskim intervencijama.
Nemedicirani, fiziološki porođaj ima logične i nesumnjive prednosti nad „zakazanim“ i od strane lekara „vođenim“ porođajem. Kao što je trudnoća potpuno prirodno fiziološko stanja žene, tako je i fiziološki porođaj najbezbolniji, i porodilja se psihološki mnogo bolje oseća. Ali, nisu sve trudnice kandidati za to, niti svako porodilište ispunjava uslove da ih omogući porodiljama.
Preventivna dijagnostika
Idealno bi bilo da se žena javi ginekologu onda kad planira trudnoću, savetuje dr Vajs kako bi svi preventivni pregledi bili urađeni pre graviditeta, i ona sa što manje medicinskog “ometanja” ušla u period života u kome treba da uživa u svakom smislu. Preventiva je aksiom dobrog zdravlja, a u pripremi i praćenju trudnoće je prioritetna, i u tu svrhu se primenjuju različite dijagnostičke procedure koje su i inače važne za zdravlje žene (papa test, kolposkopija, cervikalni i vaginalni brisevi, i drugo).
Tokom trudnoće, zdravlje i razvoj ploda mogu da se proveravaju laboratorijskim analizama, merenjem nuhalne translucence, ranom amniocentezom, kasnom amniocentezom, CTG (kardiotokografijom), doplerskom ultrazvučnom (UZ) dijagnostikom i drugim procedurama. Laboratorijska analiza plodove vode i dalje je suverena metoda za otkrivanje malformacija ploda, ali je uzimanje plodove vode, amniocenteza, invazivna dijagnostička procedura. Amniocenteza, a posebno rana amniocenteza - iako u retkim slučajevima - može da bude okidač za prevremene kontrakcije i pobačaj. Danas, međutim, postoje testovi kojima se trudnice selektuju na one kod kojih je potreban veći nivo opreznosti pa se tom selekcijom izbegavaju nepotrebne amniocenteze.
Kao posebno značajnu i moćnu a potpuno neinvazivnu i neškodljivu dijagnostičku metodu, dr Vajs izdvaja UZ, koji je danas toliko sofisticiran da omogućava pregled mnogih parametara koji su ranije bili nedostupni. Zahvaljujući tome, znatno je manja potreba za eventualnim ginekološkim i akušerskim pregledima. Ultrazvučno se radi i cervikometrija (merenje dužine grlića materice), kao i merenje nuhalne translucence (vratnog nabora ploda) kojim se utvrđuju eventualne genetske anomalije ploda.
Zdravstveni sistem naše zemlje propisuje određenu dinamiku praćenja trudnoće putem laboratorijskih i UZ analiza - u prvoj polovini trudnoće na svakih mesec dana, u drugoj polovini (od 28. do 37. nedelje) na 14 dana, i od 37. nedelje do porođaja na nedelju dana. Ovim preventivnim pregledima utvrđuje se da li se trudnoća, odnosno plod, razvija prirodnim tokom. Žena u trudnoći treba da je upoznata sa fiziologijom graviditeta kao prirodnog a ne nekog bolesnog stanja, kaže dr Vajs, i u skladu s tim treba i da se ponaša - bez ograničenja, ali slušajući sebe i svoje telo. Ukoliko se oseća dobro, dovoljno je da odlazi na pomenute preventivne preglede. Naravno, ako oseća bilo kakve neuobičajene tegobe ili drastične promene, treba da se javi lekaru.
Rađanje u “kasnim” godinama
Da li stanje trudnice i ploda dozvoljavaju da se porođaj prepusti prirodnom fiziološkom toku, procenjuje se tokom 35. ili 36. nedelje trudnoće. Procena se vrši na osnovu karlične prezentacije, veličine i položaja ploda i drugih parametara. Trudnica je ta koja treba, ukoliko ima izbora, da odlučuje o načinu na koji će se porađati, ali dr Vajs podseća na vrlo značajan podatak da najveći broj trudnoća dozvoljava nemedicirani porođaj. Razni oblici medikamentnih ili akušerskih intervencija neophodni su u znatno manjem broju slučajeva, zbog raznih ograničenja kao što su godine starosti ili oboljenja trudnice, i zdravstveni problemi ploda.
Biološki najpovoljniji životni period za rađanje deteta je između 20. i 30. godine starosti, najkasnije do 35, ali je to danas sociološki izmenjeno. Trudnoća i roditeljstvo se iz raznih razloga sve češće pomeraju za kasnije godine. Ali, ne samo što priroda ne limitira proces humane reprodukcije, ističe dr Vajs, već je i savremena medicina u tome prati i veoma joj pomaže sofisticaronom dijagnostikom i prognostikom. “Dok god postoji (individualni) prirodni okvir za trudnoću i rađanje, postoji i šansa za to. Najstarija trudnica čiju sam trudnoću pratio imala je 46 godina, i uspešno se porodila. Zašto da tu ‘mladost’ ne produžimo i dalje kad nam medicina to omogućava, uz odgovarajući brigu o ginekološkom zdravlju žene”, kaže dr Vajs. Svakako da nije isto kad trudnica ima 20 ili 40 godina, ni fizički ni mentalno. Ali, ukoliko je ginekolog akušer stručan, iskusan i racionalan, on će lako prepoznati da li je fiziološki ili asistirani porođaj moguć i bezbedan i kod trudnice u kasnijim godinama.
Fiziološki porođaj
Trudnoća uobičajeno traje 280 dana (40 nedelja), a takozvani očekivani termin porođaja u rasponu je od 37. do 42. nedelje trudnoće. Precizniji „termin“ porođaja teško je odrediti zato što se procena zasniva na nepouzdanim podacima - datumu poslednje menstruacije koji nije identičan sa datumom oplodnje – tako da uvek postoji nedoumica o zrelosti trudnoće. U „izračunatom“ terminu dogodi se samo oko 20 odsto porođaja.
Ukoliko porođaj ne započne do kraja 40. nedelje, tokom dve sedmice koje slede šanse za odlične rezultate porođaja se smanjuju, kaže dr Vajs. Tada je ponovo potrebno da se provere različiti parametri. Obavljaju se CTG, doplerska merenja, merenje količine plodove vode, biometrijski pokazatelji veličine ploda, i drugo, s ciljem da se odredi da li je potrebna akušerska intervencija. Po isteku 42. nedelje, nema uslova za fiziološki već isključivo za asistirani porođaj.
Prirodni porođaj je fiziološko a ne patološko stanje koje zahteva intervenciju, naglašava dr Vajs. Medicini ni danas nije poznat mehanizam kojim priroda pokreće porođaj, ali se svakako zna da je njegovo prirodno trajanje, iako individualno, prosečno od 9 do 12 sati. Za razliku od aktivno vođenog, asistiranog porođaja (hemijske stimulacije, razne akušerske intervencije koje imaju za cilj da ubrzaju porođaj), fiziološki porođaj traje duže, upravo zbog toga što nema “nasilja” nad prirodom.
Objašnjavajući zašto je fiziološki porođaj najbezbolniji, dr Vajs se osvrnuo na fiziologiju porođaja. Među mnogim hormonima koji su uključeni u složeni čin (po)rađanja, posebno su značajni oksitocin, endorfini i adrenalin. Priroda je „predvidela“ da se na kraju trudnoće telo trudnice hormonskim delovanjem pripremi za porođaj, da se relaksira i „otvori“. Hormon relaksin opušta zglobove kako bi se karlica maksimalno „otvorila“, a prostaglandini potpuno opuštaju matericu. Krvotokom kola oksitocin, poznat i kao „hormon ljubavi“, koji trudnicu psihološki priprema za porođaj i koji izaziva kontrakcije materice. Oslobađaju se i endorfini, supstance slične morfijumu, koje treba da je zaštite od bola. Pod dejstvom oksitocina, mišići materice kontrahuju u nekoliko različitih pravaca - na početku porođaja i prema dole i prema gore, a kad se materica dovoljno otvori (10 cm), mišići na vrhu materice guraju ka dole. Zahvaljujući plodovoj vodi, ove mehaničke sile ravnomerno se šire matericom i porođaj, sa kompletnim ovojem sa plodovom vodom, karakterišu kontrakcije sa najmanje bola. Povrh svega, sam doživljaj potpuno fiziološkog porođaja čini da se žena psihološki oseća mnogo bolje nego pri asistiranom porođaju.
Sigurnost i spokojstvo
Ukoliko se žena, tokom porođaja, iz bilo kog razloga oseća uznemireno, napeto, ili strahuje, telo oslobađa hormon adrenalin koji ga evolutivno priprema za odbranu od opasnosti - mišići se stežu, proizvodnja oksitocina se dramatično smanjuje, endorfini su blokirani. Telesni organi koji nisu od značaja za ovaj instinktivni borba-ili-beg refleks (kao što je, na primer, materica) imaju manji dotok krvi, što znači da beba dobija manje kiseonika a porodilja oseća veći bol. Ukoliko je vodenjak probušen - što je praksa u savremenom akušerstvu - i nema plodove vode, porođaj je vrlo brz, ali toliko bolan da ponekad iziskuje dalju intervenciju kao što je primena sredstva za obezboljavanje (epidural). Takođe, pri asistiranom porođaju se, za izazivanje ili ubrzavanje kontrakcija, injektira sintetički hormon oksitocin. Ukoliko je porodilja u tim trenucima uznemirena i uplašena, u intervenciju oksitocinom će se „umešati“ i povišeni telesni adrenalin a endorfina će tada biti nedovoljno, te će kontrakcije materice biti veoma bolne.
Za nesmetan tok prirodnog fiziološkog porođaja od presudnog značaja je, napominje dr Vajs, da je porodilja psihofizički spremna za rođenje deteta, da poznaje fiziologiju porođaja i da pred porođaja ima povoljne uslove - tih, miran i prijatan ambijent sa nenarušenom privatnošću - da se oseća sigurno i spokojno. Uloga lekara pri takvom porođaju je, zaključuje dr Vajs, samo da ga prati i da se «umeša» isključivo u trenutku kad prepozna da porođaj ne teče prirodnim tokom.
Povratak prirodnom porođaju trend je u mnogim zemljama Zapada. Dr Vajs navodi primer malog porodilišta u Firenci gde je specijalizirao nemedicirani porođaj, a u kome postoje upravo takvi uslovi, gotovo kućna atmosfera. U toj ustanovi se, međutim, dogodi svega oko 300 porođaja godišnje zato što je uslove za fiziološki porođaj, izuzimajući kućni ambijent, moguće obezbediti samo u malim porodilištima. Veliki bolnički centri svakako nisu mesto, bilo gde u svetu, gde se za prirodni porođaj mogu obezbediti potreban mir i komfor. Takođe, praćenje prirodnog porođaja podrazumeva da se kompletan medicinski tim podredi porodilji, što je za bolničko osoblje vrlo zahtevno i u velikim gradskim porodilištima je neizvodljivo.
